Još jedno večito pitanje

 ,,E, napiši nešto na blogu, nema smisla, prošlo je 3 meseca od poslednje tvoje postavke...Sramota. I onda si ti kao posvećeni pokušaj pisca. Na šta to liči?!" 

- ovo je bilo proždiranje mog mozga od strane crvića koji mi se nalazi u glavi. Reših zato ovo i da napišem... Mada, mi koji pišemo ovakve blogove... Zašto ih pišemo? Bespotrebno je. Ukoliko se neko sa mnom ne slaže,i smatra da bi dobro bilo nastaviti ovakve stvari, želela bih da mi navede i to, jer, ako blogovi bilo koje opstaju, to književni blogovi svakako nisu, po meni.

Divlji zapad u sred Srbije.

I tako vam se ja, prijatelji moji, danas vratih iz Crne Gore u majčicu našu, Srbiju. A dotle, do samog mog stupanja na prag kuće, videh svašta. Zamoliću vas, da ovim putem, zajedno sa mnom, odlepršate u doba Divljeg Zapada.


Prerije. Ulazak u Srbiju prikazao je upravo to. Prerije. Baš kao u doba kauboja. Pokušajmo da zamislimo sve te naše drage Srbijance u ulozi kauboja. Putevi, na ovom, umnom putovanju, putu mašte, nisu više asfaltirani. Samo go kamen, pesak, zemlja. To je ono što ih čini. Truckaju se zaprežna kola okarakterisana sa nekoliko stotina "konja" na kojima sedi kauboj crvenog lica, i upalih, teških, crnih očiju. Oko zaprežnih kola diže se upravo ta prašina koja podnevnu žegu čini dosta nepodnošljivijom nego što ona uistinu jeste. Žena šeta u nekom kratkom vešu, nečuvenom za ovo vreme. Moguće je da ju je muž izbacio iz kuće pošto se nije povinovala svim njegovim željama. Žene u ovo doba nisu nimalo srećne, većinom, štaviše, teško žive. Ko zna da li će ikada dočekati ravnopravnost sa suprotnim polom. Prašina putuje sve do krčme ispred koje sedi par kauboja sa sve mamuzama na čizmama, dok drže u tim velikim, čvornovatim šakama krigle sa točenim pivom. Njihovi pogledi nisu ni malo drugačiji od onoga koji je vozio zaprežna kola. Štaviše, još više su upali i teški, crni takođe. Znoj sa njihovih naboranih čela kapa u njihove krigle sa pivom, dok ga oni ispijaju, nemarni prema činjenici da piju sopstvene izlučevine(ili to ni ne znaju? ). Na par stotina metara dalje, krdo velikih krava kreće se po peskovitom putu, ometajući zaprežna kola koja su prolazila kroz naseljeno mesto. Čovek na kolima besni, psuje, i pljuje u prašinu ižvakani duvan. Njegovi zubi, zajedno sa jezikom, formiraju siktave zvuke od kojih se par zalutalih krava pomeraju, otvarajući mu put. Put u njegov daleki nedogled, pun praznine, toplote i težine života.

Da li stvarno čitamo ono što piše?

Dok čitamo knjige stranih autora, koliko često dođemo u iskušenje da se zapitamo da li je to baš ono što je pisac hteo da kaže? Prevođenje je izuzetna veština i zahteva dobro poznavanje jezika sa kog se prevodi, kao i onog na koji se prevodi, međutim, kako znati kada je ono što se prevodi odgovara onome što je autor originalno napisao? 

To je vrlo teško reći, jer se svaki jezik razlikuje i sadrži određene fraze i karakteristike koje su svojstvene samo njemu. O prevođenju i njegovim poteškoćama naš poznati književnik i slikar, Momo Kapor, piše vrlo zanimljivo:


Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika obicno mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji.Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nađem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se događaju. Još u gimnaziji, redovno sam išao na popravne ispite iz francuskog, ruskog i srpske gramatike. Nikako da uhvatim jedno slobodno popodne i naučim taj engleski!

 Jedna nadobudna dama u nekom otmenom diplomatskom društvu pokušala je da me uvredi:
 “Kako nam to, vi, otkrivate Ameriku u svojim knjigama, a ne znate
 engleski?”- pitala me je.
  “Gospođo”, kazao sam, “Kolumbo je, takođe, otkrio Ameriku, a
 nije znao ni reči engleskog!”

 Siroti naši prevodioci! Koliko li je tek njima teško kada pokušaju da prevedu neprevodivo. Piše mi jedan iz Amerike:
 “U vasoj priči, koju upravo prevodim, postoje neki nejasni izrazi, pa vas molim da mi ih objasnite. Pišete da je to koštalo kao ''kajgana svetog Petra". Odakle znate da je Sv.Petar jeo omlete? Ako je, pak, jeo, koliko je mogla da košta ta kajgana kada je toliko skupa? Od koliko jaja? U kojoj valuti je plaćena? Da li bih taj izraz mogao da prevedem kao: "St.Peter’s scrambled eggs?" Kada smo kod jaja, kod vas sam pronašao izraz "jaje na oko"? Šta je to? "Egg on eye"? Zašto bi neko stavio jaje na oko? Da se možda, kod vas očna oboljenja ne leče jajima? Unapred zahvalan itd…”

 Jedan drugi me pita u pismu, šta to znači da je mališan bio "pljunuti otac"? Ko mu je i zašto ispljuvao tatu? Da li se kod nas pljuju očevi i kojom prilikom? Zanima ga, takodje, izraz "buni se k’o Grk u apsu". Zbog čega je taj Grk zatvoren kod nas i zašto je protestovao? I kako je, uopšte, moguće da nekome "padne sekira u med"? Otkud sekira u medu? Zar se med ne čuva u teglama ili zatvorenim posudama?

 Sa izrazom "spava k’o zaklan", imao sam najviše neprilika. Kako prevesti na civilizovani jezik, da neko tako dobro i slatko spava, kao da su ga preklali? Da li smo se kroz istoriju toliko dugo klali da nam je pokolj vec ušao u metaforične snove?

 No, najviše pitanja dobio sam u vezi sa poetskom slikom da je jedan tip “prdnuo u čabar”, to jest, čabrirao, što je potpuno neprevodivo ni na kakav jezik! Mada je i to teško, čovek bi, ipak, lakše mogao da objasni kakav je neko koga zovu “mrtvo puvalo” (mrtav a puše), ali kako objasniti tipičan beogradski izraz koji ima toliko skrivenih značenja, a ne znači nista – "landara pisore"! Ili kada je neko pomalo bleskast, pa ga zovu "indi-mindi-saja-paja"? Da ne pominjem stari izraz: "šatro, Pera, Mika, Laza"!

 Prevodioce zanima još i to zašto su za nas toliko udaljena baš "španska sela" (To su za mene španska sela), kad ima mnogo udaljenijih, kao što su, na primer, novozelandska ili peruanska?

 Dobro je da se nisu setili da me pitaju šta znači "rasturi ga k’o
 Bugarin ćurku"  i zbog čega se neko "smeje k’o lud na brašno"? Šta
 ima smešno u brašnu? Da li kod vas u pekarama rade ludaci?

 Ipak, lakše mi je da odgovorim na pitanje o rečima i izrazima, nego o stvarima u ovoj zemlji koje ni ja, zaista, ne umem da objasnim.

Nešto sasvim novo

Nedavno sam pretražujući internet slučajno naišla na naslov : FILOBLOGIJA. Ukoliko se pitate šta predstavlja ime ovog neverovatnog bloga, pa, nije teško otkriti : filoblogija je ustvari složenica nastala od reči filologija i blog. Blog se bavi temama koje interesuju sve mlade pisce amatere i tamo možete naći sve - od načina pobojšanja vašeg pisanja do različitih radionica kreativnog pisanja. 

Za one zaintrigirane - predlažem da posete ovaj blog jednostavnim klikom na označen naziv bloga iznad. :)  
A, sada nešto što mi je zapalo za oko dok sam pretraživala post-ove ovog magičnog bloga. U prošlom post-u , vezanom za pronalaženje inspiracije za ono što pišete, u zadnjem segmentu pomenula sam da, ukoliko vam se ne sviđa kraj knjige možete,kao dodatno podsticanje, napisati svoj sopstveni. Upravo na Filoblogiji, pronašla sam nešto što bi vam približilo ovaj način pisanja: u pitanju je - Prozna igra. O čemu je reč? Spisateljica Filoblogije započela je zanimljivu igru, u kojoj je čitateljima svoga bloga ponudila tri početka različitih priča - cilj je da svako nastavi priču koja mu se najviše svidela i tako stvori jednu potpuno drugačiju od one originalne, pišući i upotrebljvajući maštu.  

Pa, ukoliko vam se sviđa ovakva ideja o pisanju, kliknite ovde  i link će vas odvesti direktno na njihov sajt, gde je Prozna igra još uvek otvorena, a priče čekaju vas, da ih dovršite! Završenu priču možete poslati na njihovu e-mail adresu.


Zato, ne gubite vreme i, naravno, pišite nešto, bilo šta! :) 

Inspiracija.

Kako pronaći inspiraciju jedna je od stvari za kojima svi pisci večito tragaju. Bilo da vam je potrebna za pisanje,crtnje ili neku drugu vrstu umetnosti, ona je, po svemu sudeći neiscrpan izvor ideja, kreativnosti i mašte koja nas motiviše.

Izdvojila sam moje omiljene načine za pronalaženje inspiracije: 

1. Muzika. Bilo koja vrsta muzike može vam pomoći i inspirisati vas na određeni način, ali ja lično najviše u te svrhe koristim  klasičnu muziku. Možda ne bi bilo loše da prilikom slušanja određene muzike, u zavisnosti od onoga šta pišete i kojom temom se bavi vaša priča, poslušate i neke druge vrste muzike (osim one koje vi slušate). To će vas svakako osloboditi stereotipa kako u muzici, tako i u pisanju.

2. Novine. Kada god mi je potrebna ideja ili motiv za pisanje priče, drugo mesto na kome tražim svoju inspiraciju jesu upravo - novine. Izvori različitih informacija u novinama mogu vam pomoći, jer priča je svakako već tu ispred vas, samo je potrebno iskoristiti je na pravi način i dodati malo mašte u nju.

3. Umetnost. U svakom mogućem smislu te reči. 

4. Knjige. Koliko različitih knjiga na ovom svetu postoji, toliko različitih umova, osoba, ljudi. Knjige vas mogu inspirisati i motivisati da pišete nešto novo, a da pritom ne kopirate već datu ideju pisca/spisateljice. Ukoliko vam se ne sviđa kraj neke knjige, zašto ne pokušati da napišete drugačiji? To će vas sigurno podstaći.

I, ne zaboravite, inspiracija uvek dolazi nenadano, onako iznenada :)

Osnovna pravila

Pre svega, mali uvod. Pa bilo je i vreme da se predstavim, zar ne? Ja sam Tit i zajedno sa mojom prijateljicom osnovala sam ovaj blog za ljubitelje pisanja, knjiga i pisane reči (u ovom slučaju, svakako i kucane). 
Danas sam odlučila da postavim nekoliko jednostavnih pravila koje bi trebalo da ustanovimo i kojih bi vi, ukoliko ste buduci pisci, svakako trebali da se pridržavate :

1. Ako pišeš svaki dan, postaješ bolji u pisanju.
2. Ako ti je dosadno dok pišeš, biti će dosadno i onome koji bude čitao.
3. Stvori rutinu pisanja i drži se toga.
4. Poezija se ne mora nužno rimovati. Poezija se ne mora nužno rimovati.
5. Odupri se stereotipima, kako u životu tako i u pisanju.
6. Pisci čitaju. Pisci puno čitaju. Pisci stalno čitaju.
7. Napravi listu omiljenih reči, knjiga, mesta i stvari.
8. Priča nemora svaki put imati neku pouku.
9. Uvek imaj pri ruci olovku i rokovnik.
10. Izađi u šetnju. Pleši. Čupaj travu. Peri suđe. Piši o tome.
11. Nemoj uvek pisati istim stilom. Probaj nešto novo.
12. Nauči ispričati lice i naličje priče, priču jedne i druge strane.
13. Prestani gledati u ovaj post i nešto napiši ! 

Ostavite komentar, ukoliko vam se svidelo :)

Ima li perspektive za pisce u ovoj zemlji?

Večito su nam pred očima razne serije na televiziji poput Sex and the City, Bones, ili pak, nebrojeni američki filmovi koji prikazuju pisce i njihov uspon. Danas, ovde, u ovoj zemlji, čini se da je takav uspeh nemoguć. Što se mene tiče, postoji tu još neki tračak nade, ali, da li će taj tračak isplivati na površinu i doneti nama pojedincima ono što želimo od ovog poziva? Ostaje da čekamo, da budemo strpljivi, iskreni i večno inspirisani ovim čime se bavimo.

Kratak povratak u detinjstvo.

Sećate li se Male sirene Braće Grim? Smatram da su bajke ono čemu se uvek valja vraćati,jer su većinu nas koji čitamo unele u svet knjiga,taj čarobni,divni svet,koga se čitači ne odriču.No,da ne skrećem s teme,bajka je,prilično tužna,i ne toliko dečija koliko bi to bilo neophodno u doba kada se deci nameću Pasuljčići,Pepa Prase i ostali heroji koji bi trebalo da ih uče nečemu.Ova bajka,sama po sebi,govori o požrtvovanju i onoj istinskoj platonskoj,večnoj ljubavi.Ceo taj bajkoviti okvir u kojoj se devojka sa repom upoznaje sa običnim,dvonožnim smrtnikom,upravo je ono što predstavlja podlogu preko koje su Braća Grim tako marljivo gradili priču inspirisani večitim legendama o sirenama.U ovoj bajci se,poput onog dečijeg,neiskvarenog,pojavljuje i užas,strah,možda i izvesna morbidnost,u opisima čuvene veštice i njenog doma.Zatim odsecanje jezika Male sirene zarad dobijanja dve noge i večnog stupanja na suvo tlo kopna,puno laži,prevare i svega onoga što,neizbežno,čini ovaj naš svet.Razočarana i ostavljena,bez svog melodičnog,čarobnog glasa,Mala sirena biva pretvorena u morsku penu u čijem će obliku večno udarati u morske talase i oplakivati svoju nikad prežaljenu ljubav.

Još jedan u nizu.

U vreme kada knjige zamenjuju računari, filmovi i televizija, počinje da cveta i nova 'kultura'. Blogovi, to jest. Ko još danas koristi olovku i papir? Možda još samo mi u Srbiji i još nekim slabije razvijenijim zemljama sveta koristimo, dok su u drugima ova sredstva namenjena ljubiteljima pisane reči postala nešto što je singerica postala u tekstilnoj industriji, ako razumete šta hoću da kažem. Upravo zato smo moja prijateljica Tit i ja rešile da napravimo jedan za ljubitelje pisanja i dobrih knjiga. Ovo je blog namenjen amaterima, jer smo i nas dve same amateri, amateri sa kvržicom talenta. U želji za napretkom, rešile smo da se usavršavamo ovim putem, a i da pružamo inspiraciju onima koji je žele, kao i da je, naravno, obostrano, primamo s druge strane.

Pozdrav, dragi ljubitelji reči.